Blank Vertical Glog

Jednom, dok sred noćne tmuše, u ponoć, slab, strte duše Listah čudne stare knjige gdje se drevna znanja sliše — Skoro usnuh, u tom trenu kucanje me neko prenu, Kucanje što s vrata krenu, mojih vrata, od sveg' tiše. »Posjetilac«, rekoh, »neki kuca, ispred vrata diše —                                                  samo to i ništa više.« Ah, to bje, sad jasno mi je, prosinac, kad studen bije, Kad ugarak svaki mrije i sablasti po tlu riše. Žarko žudjeh osvit zore; — čitah zalud, još su gore Bile boli što me more — jer Lenore da me liše — Divne djeve mi Lenore, anđeli je, da me liše,                                                    uzeše, tu nije više. A zavjesa od baršûna, nekog čudnog šuma puna, Plašila me fantastičnom nekom jezom, dok se njiše; Tad, da smirim srce svoje, stojeći razmišljah: »Tko je? Posjetilac neki to je«, rekoh, »ispred moje hiše, Posjetilac neki pozni to je ispred moje hiše;                                                 to je, to i ništa više.« Kad povratih malo snagu pođoh prema kućnom pragu: »Gospodine ili gospo, ne znam kako tko vas piše, Vrlo tiho i polàko tu na vrata moje hiše,Oprostite, drijemah lako, a kucali vi ste mlako,  Jedva da se išta čulo.« — Tad otvorih vrata hiše; —                                            vani mrak i ništa više. Pogledom u tamu gledeć' stajah, čudeć' se i blijedeć, Sumnjajuć' da takve snove smrtnici do tada sniše; Samo jedna riječ je pala s usana mi, što sve briše,Tišina je svuda cvala, tmina nije znaka dala,  »Lenora!«, prošaptah, jeka »Lenora!« mi vrati tiše —                                                                                                                    jedino to, ništa više. Vratih se, zatvorih vrata, svu mi dušu plamen hvata, Tad uskoro malo jaše udarci se nastaviše. »To zacijelo«, rekoh, »stiže s mog prozora, dolje niže, Pogledat ću malo bliže kakve tajne tu se skriše — Miruj, srce, dok ne vidim kakve tajne tu se skriše; —                                             to je vjetar, ništa više.«Pritisnuh na oknu kvaku, uz lepet i lupu jaku Uđe dostojanstven Gavran što na davnu dob miriše. I ne pogledavši ná me, ne oklijevajuć' iz tame,Poput lorda ili dame prȍletje mi preko hiše I na Paladin kip slȅtje iznad vrata moje hiše —                                                         slȅtje, sjȅde, ništa više.Kad tu crnu pticu spazih u smijeh tugu preobrázih Videć' strogo dostojanstvo što ga kretnje njene kriše. »Perja mnogo baš ne brojiš«, rekoh, »al' se i ne bojiš, Gavrane što crn tu stojiš, sa žala gdje Noć sve briše —Kako zoveš se u Hadu, na žalu gdje Noć sve briše?«                                                        Reče Gavran: »Nikad više.«Vrlo sam se čudit stao što taj stvor je zborit znao, Premda te mi dvije riječi pravi smisao svoj skriše. Čovjek, to se priznat mora, vrlo rijetko takva stvora Može vidjet odozgóra iznad vrata svoje hiše — Zvijer il' pticu povrh kipa iznad vrata svoje hiše,                                                       što se zove »Nikad više«

Gavran, što sam sjedi tamo na toj bisti, kaza samo Te riječi što sve baš kao da mu se iz duše sliše. Tad zašútje, ȍsta tako, niti perom nije mako — Jedva šapnuh: »Svi polàko drûzi već me ostaviše, Pa će i on, zorom, poput Nada što me ostaviše.«                                                                A on reče: »Nikad više.« Trgnuh se, tišina prȅsta jer odgovor dobih smjesta. »Zacijelo to sva su znanja«, rekoh, »što se u njem' skriše, Kaza neki tužni gazda tu mu riječ što bol je sazda, Što mu pratnja bješe vazda, dok u pjesmu se ne sliše Patnje praznih Nada s tugom, dok u pjesmu se ne sliše,                                                    u 'Nikada — nikad više'.« Opet Gavran taj što svrati smijeh mi tužnoj duši vrati; Pred pticu i kip dogurah tad naslonjač što se njiše; Na baršunu mekom sjedah i maštu uz maštu redah, Sav razmišljanju se predah — što ta ptica što tu diše, Što ta ptica, pozna, grozna, grobna, kobna, što tu diše,                                                   misli grakćuć: »Nikad više.«Sjedah mozgajuć' u tmici, al' ni slog ne rekoh ptici Ovoj čije oči sjajne u dno srca žar mi liše; Maštah svašta u tom trenu, na ljubičast baršun snenu Glavu spustih tad u sjenu što je svjetlo nad njim njiše; Sjest' u baršun taj i sjenu što je svjetlo nad njim njiše                                                           Ona neće nikad više! Tad se zrakom, što gust pȍsta, prosu miris čudan dosta Od Serafa nekog čije stope tad se osjetiše. Šalje i napítak koga — zato da ti spomen zbriše —»Prokletniče, slavi Boga«, rekoh, »anđela ti svoga Popij, blag napitak, zato da Lenore spomen zbriše!«                                                    Reče Gavran: »Nikad više.« »Proroče kog pako stvȍri — vrag si, ptica, prorok? — zbòri! Napasnik te pȍsla ili oluje te izbaciše. Usred jeze stana moga — reci, melema što brišeSamotna, al' lika stroga, na žal kraja ukletoga —  Boli sve — na Gileadu1 ima li? — što boli briše?«                                                   Reče Gavran: »Nikad više.«                                      »Proroče kog pako stvori — vrag si, ptica, prorok? — zbòri! Boga ti i Neba onog koje iznad nas se njiše — Djevu — sveticu u sjaju — Lenora je okrstišeDa l' mi duša, sva u vaju, ikad grlit će u raju  Anđeli, Lenora, tako anđeli je okrstiše.«                                          Reče Gavran: »Nikad više.« »Čuh te«, kriknuh, »sad odávle pođi, ptico ili đavle! U oluju bjež', na Hadske žale što se u Noć skriše! Ostavi me u samoći — sleti s biste te što tiše!Ni pero, znak tvojoj zloći, ne pùsti kad budeš poći!  Vadi kljun svoj iz mog srca, nestani iz moje hiše!«                                          Reče Gavran: »Nikad više.« I taj Gavran što me muči, još tu čuči, još tu čuči Na Paladi onoj blijedoj iznad vrata moje hiše, Svjetlo, koje na nj se lije, sjenu mu po podu njiše;A u oku mu se krije pravi demon koji snije,  Moja duša iz te sjene, koja se po podu njiše,                                              neće ustat — nikad više!

GAVRAN

Edgar Allan Poe

S engleskog preveo L. Paljetak